Волонтеризам има дугу историју у Босни и Херцеговини, повезану са снажном солидарношћу заједнице. Чланови породице и комшије су подржавали оне којима је помоћ била потребна (нпр. организовањем великих друштвених догађаја попут вјенчања или сахрана). Овај добро укоријењен обичај назива се „моба“ и био је посебно чест у руралним подручјима. Традиционално, вјерске институције су такођер потицале волонтеризам. Четири главне религије заступљене у Босни и Херцеговини (ислам, православље, католичанство и јудаизам) чиниле су „основу за одређене друштвене норме попут међусобне помоћи и волонтерског рада за добробит шире заједнице“ и организовале помоћ најугроженијима. Ова традиција траје и данас, са волонтерским активностима које организује широк спектар организација цивилног друштва.
Након Другог свјетског рата, у новооснованој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, вјерске групе изгубиле су своју улогу у подршци волонтирању, које је преузела држава. Међутим, могућности за волонтирање у заједници наставиле су постојати, посебно за младе, иако нису биле правно признате. Државне власти организовале су и контролисале неплаћени рад путем више државних организација, на примјер Савез социјалистичког радног народа Југославије (ССРЊ). Рад је био организован на више нивоа државне управе.
Дјеца и млади учествовали су углавном у еколошким активностима кроз обавезне школске програме, док су чланови Савеза социјалистичке омладине (ССО) учествовали у популарним омладинским радним акцијама, које су подржавале велике пројекте изградње и обнове. Учешће младих сматрало се веома позитивним, иако је већина такозваног „добровољног“ рада била организована од стране централне власти и није укључивала ширу друштвену или демократску партиципацију нити власништво заједнице над тим процесима.
Разумљиво, од тог периода волонтирање се често посматра као реактивно, а не проактивно дјеловање, што дјелимично објашњава зашто је сектор волонтирања у Босни и Херцеговини недовољно развијен. Након сукоба из 1990-их и током успјешне имплементације Дејтонског мировног споразума, развој цивилног друштва и волонтирање били су првенствено усмјерени на хуманитарну помоћ за обнову и развој. Будући да локалне и ентитетске власти у Босни и Херцеговини имају ограничене ресурсе за пружање социјалних услуга кроз постојећу инфраструктуру, невладин и волонтерски сектор преузео је значајну улогу у пружању социјалних услуга и активностима развоја заједнице.
Од 1995. године, након завршетка сукоба у Босни и Херцеговини, и заједно с процесима развоја цивилног друштва и демократизације, волонтирање је постало популарније, посебно међу младима. Према Социо-економским перцепцијама младих у Босни и Херцеговини које које је објавио Програм Уједињених нација за развој у Босни и Херцеговини (УНДП БиХ) 2017. године, „13,8% младих је учествовало у неким од волонтерских активности у претходних 12 мјесеци.“ Ово је огроман напредак у односу на Национални извјештај о људском развоју – Везе које повезују: Друштвени капитал у Босни и Херцеговини који је објавио УНДП, гдје је око 4,5% грађана Босне и Херцеговине изјавило да су 2008. године радили неки облик волонтерског рада.
Главни концепти
У Босни и Херцеговини, волонтерски рад није нов концепт, има дубоке културне коријене. Међутим, стратешки и структурирани приступ волонтерству још увијек није развијен, укључујући национални оквир са снажним правним и институционалним смјерницама.
Не постоји национални закон о волонтирању који даје дефиницију волонтирања, а Закон о волонтирању у Републици Српској, Закон о волонтирању у Федерацији Босне и Херцеговине и Закон о волонтирању у Брчко дистрикту Босне и Херцеговине дефинишу волонтирање као: организовану активност у интересу и заједничкој користи Републике Српске/Федерације Босне и Херцеговине/Брчко Дистрикта која доприноси побољшању квалитета живота, активном учешћу грађана и развоју хуманистичнијег и праведнијег демократског друштва.
Закон о волонтирању у Републици Српској
Народна скупштина Републике Српске усвојила је Закон о волонтирању 2008. године (Службени лист Републике Српске, бр. 73/08). Године 2013. Народна скупштина Републике Српске усвојила је нови Закон о волонтирању (више од 50% претходног закона је промијењено – Службени гласник Републике Српске, бр. 89/13) који се сматра најфлексибилнијим и најадекватнијим Законом о волонтирању у балканском региону. Нови закон је израђен како би одговорио на многе недостатке идентифициране као препреке за адекватну проведбу закона.
Закон обухвата основне дефиниције везане за волонтирање, услове за волонтирање, принципе организовања волонтирања, услове за уговор о волонтирању, права и обавезе волонтера и организатора волонтирања, признавање, подршку и развој волонтирања, као и казнене одредбе за могуће случајеве кршења закона.
Појмови „волонтер“ и „волонтирање“ користе се искључиво у овом закону, али и даље постоје различита тумачења шта значи бити волонтер или шта је волонтирање. То је посљедица ранијих закона о раду (на свим нивоима власти у земљи) који су исти термин користили и за неплаћени приправнички рад. Важећи Закон о раду више не користи тај термин, међутим Закон о волонтирању дефинише активности које се не могу сматрати волонтирањем:
- практичан рад и стручно оспособљавање без уговора о раду (неплаћени приправнички рад, дефинисан Законом о раду),
- пружање услуга или обављање активности које је особа дужна пружити другој особи,
- извршење судских и других одлука надлежних органа,
- обављање услуга или активности уобичајених у породичним, пријатељским и комшијским односима,
- обављање услуга или активности које се односе на донирање имовине и новца или давање имовине на кориштење без накнаде.
Закон дефинише волонтирање као организовану активност у интересу и за опште добро Републике Српске која доприноси унапређењу квалитета живота, активном учешћу грађана и развоју хуманијег и равноправнијег демократског друштва. Ипак, закон наглашава три основне карактеристике волонтирања као активности:
- обавља се слободном вољом и на добровољној основи,
- подразумијева пружање помоћи другој особи или дјеловање за опште добро и интерес,
- није мотивисано стицањем финансијске нити било какве друге материјалне користи.
Према закону, волонтер може бити свака домаћа или страна особа старија од 15 година. Тиме закон обухвата и омладинско волонтирање (млади од 15 до 30 година), иако то није изричито посебно дефинисано. Истовремено, постоје строги принципи који прописују услове под којима малољетници (од 15 до 18 година) могу бити ангажовани као волонтери.
Што се тиче трајања волонтирања, закон прописује да волонтери могу бити ангажовани највише 30 радних сати седмично.
Организатори волонтирања могу бити сва правна лица регистрована као удружења грађана или фондације, републички или локални органи власти, јавне установе, приватне установе које дјелују у области здравства и образовања, као и вјерске заједнице. Закон такођер препознаје трендове из развијених земаља, попут корпоративног волонтирања, те дефинише услове под којима профитне компаније могу дјеловати као организатори волонтирања.
Закон препознаје значај успостављања ефикасних механизама промоције и размјене информација, развоја ресурса, умрежавања и координације у области волонтирања. Стога дефинише локалне волонтерске сервисе као структуре чија је улога информисање и повезивање грађана заинтересованих за волонтирање с одговарајућим волонтерским активностима или организаторима волонтирања. Ове структуре могу се оснивати искључиво у оквиру непрофитних правних лица, а њихове услуге су бесплатне.
Уговор о волонтирању није обавезно писан документ који дефинише уговорна права и обавезе између волонтера и организатора волонтирања. Међутим, обавезан је када су корисници волонтерских активности особе из угрожених категорија становништва (дјеца, особе с тјелесним инвалидитетом, особе с менталним потешкоћама, старије особе, пацијенти и особе које су потпуно или дјелимично изгубиле радну способност). Такођер, уговор о волонтирању је обавезан када организатор волонтирања ангажује малољетнике као волонтере.
Како је Закон о волонтирању у Федерацији Босне и Херцеговине сличан Закону о волонтирању у Републици Српској, истичу се само разлике између ова два закона. Закон о волонтирању у Федерацији Босне и Херцеговине усвојен је 2012. године.
Закон обухвата основне дефиниције везане за волонтирање: услове за волонтирање, принципе организовања волонтирања, мјере подршке волонтирању, уговор о волонтирању, права и обавезе волонтера и организатора волонтирања, услове за закључивање уговора о волонтирању, вођење евиденција о волонтирању, извјештавање о волонтирању, кориштење волонтерске књижице, издавање потврде о волонтирању, управни надзор над провођењем закона и казнене одредбе за могуће повреде закона.
Разлике између закона о волонтирању у Федерацији Босне и Херцеговине и Републици Српској:
- вјерске заједнице, приватне установе које дјелују у области здравства и образовања те профитни сектор (корпоративно волонтирање) нису дефинисани као организатори волонтирања према закону Федерације Босне и Херцеговине.
- Закон Федерације Босне и Херцеговине дефинише „дугорочно волонтирање“ као континуирану волонтерску активност дужу од 240 сати у периоду од најмање три мјесеца. Ова врста волонтирања признаје се као службено радно искуство, што се доказује потврдом коју издаје Министарство правде као орган управног надзора, након завршетка волонтерске активности. Због тога закон прописује да сваки организатор дугорочног волонтирања мора имати акредитацију за провођење дугорочног волонтирања, која важи пет година и издаје је Министарство.
- Закон Федерације Босне и Херцеговине дефинише волонтерску књижицу као лични документ волонтера који су ангажовани искључиво у дугорочним волонтерским активностима. Потврда о волонтирању није обавезан документ и издаје се на захтјев волонтера за било коју врсту волонтирања (краткорочно или дугорочно).
- Закон Федерације Босне и Херцеговине прописује обавезу организатора волонтирања да Министарству правде подносе годишњи извјештај о волонтирању.
- Закон Федерације Босне и Херцеговине прописује да је уговор о волонтирању обавезан у свим ситуацијама, а организатори волонтирања дужни су доставити копију сваког уговора о волонтирању Министарству правде Федерације Босне и Херцеговине (у случају дугорочног волонтирања).
- Закон Федерације Босне и Херцеговине као механизме за признавање, подршку и развој волонтирања предвиђа награду за волонтирање и признавање дугорочног волонтирања као радног искуства.
Закон о волонтирању Брчко дистрикта усвојен је 2018. године. Закон у Брчко дистрикту препознаје младе као кључну категорију волонтера, али специфичност је у повезаности са Законом о младима Брчко дистрикта. Брчко дистрикт кроз своје политике снажније наглашава „волонтерски рад“ (стручно оспособљавање без заснивања радног односа) као методу стицања првог радног искуства за младе након школовања.
Слично као у ентитетима, малољетници с навршених 15 година могу волонтирати уз писмену сагласност родитеља или старатеља, уз строга ограничења да рад не смије угрожавати њихово здравље, развој или школовање. У Федерације Босне и Херцеговине и Републици Српској, закони су веома детаљни у погледу тога како се волонтерски рад у струци (након завршеног факултета или средње школе) признаје као радно искуство потребно за полагање стручног испита или за учешће на конкурсима.
У Брчко дистрикту, овај сегмент се често рјешава кроз посебне програме Владе за стручно оспособљавање, који се колоквијално називају „волонтирањем“, али су заправо плаћени из буџета (накнада за топли оброк и превоз), што их разликује од класичног „чистог“ волонтирања дефинисаног Законом о волонтирању.
Република Српска има веома централизован систем преко Министарства породице, омладине и спорта, које води Регистар организатора волонтирања и додјељује Републичку награду за волонтирање. Федерације Босне и Херцеговине има децентрализованији приступ, гдје су организатори (удружења) дужни водити евиденцију, а Министарство правде надзире провођење закона.
Брчко дистрикт се ослања на Одјељење за стручне и административне послове које координира рад са удружењима грађана, али је процес пријаве и евиденције често директнији са мање бирократских корака него Федерацији Босне и Херцеговине.
Закон Брчко дистрикта је прилично флексибилан по питању уговора за краткотрајне активности, али је строжи када су у питању међународни волонтери или рад са осјетљивим групама у Дистрикту, захтијевајући јасније дефинисане обавезе осигурања волонтера. Главна предност за младе у Брчко дистрикту је то што је систем „мањи“, па је комуникација између организација младих и Владе бржа, али је главни недостатак мања транспарентност буџетских издвајања за саме волонтерске програме у поређењу са ентитетима.