Главни изазови социјалне инклузије
Према Извјештају о социјалној инклузији за 2025. годину, висока незапосленост младих представља један од кључних изазова, значајно утичући на квалитет живота, социјалну укљученост и друштвено учешће младих. Миграције и одлазак квалификованих кадрова (одљев мозгова) и даље су изражени проблеми, јер млади, обесхрабрени ограниченим могућностима и недостатком системске подршке, настављају напуштати земљу у потрази за бољим приликама. Овај тренд представља дугорочну пријетњу економском и друштвеном развоју Босна и Херцеговина. Ниска стопа наталитета и висока стопа морталитета додатно погоршавају демографску слику. Иако постоје законски оквири за младе, њихова примјена није уједначена на територији цијеле земље, што слаби укупну укљученост младих. Образовни систем није довољно инклузиван, недовољно је усклађен с потребама тржишта рада и не пружа адекватну подршку маргинализираним групама, укључујући Роме, дјецу повратнике и младе с инвалидитетом.
Према подацима из Извјештаја, стопа запослености у Босни и Херцеговини у 2023. години износила је 41,5%, што представља благи раст у односу на 40,2% у претходној години. Према Анкети о радној снази за 2022. годину, стопа активности износила је 47,6%, што је благи пад у односу на 48,2% годину раније. Уочљив је родни јаз: 59,6% радно способних мушкараца било је активно, у поређењу са само 36,1% жена. У 2023. години стопа незапослености износила је 13,2%, што је смањење од 2,2 процентна поена у односу на претходну годину. Истовремено је забиљежен и пад регистроване незапослености – у просјеку је током 2023. године било 348.918 незапослених особа, што је за 15.000 мање него годину раније.
Изражен родни јаз додатно продубљује ове изазове. Стопа активности жена знатно је нижа од стопе мушкараца (око 36% у односу на 60% према новијим подацима), а разлика је још израженија међу младима. Младе жене суочавају се с вишим стопама незапослености и мањим изгледима за запослење, дијелом због традиционалних родних улога, ограничене подршке за бригу о дјеци и дискриминације при запошљавању. Ови фактори многе младе жене гурају у неактивност или несигурне облике рада, продубљујући родни јаз у економској партиципацији и јачајући циклусе сиромаштва и искључености.
Миграције и одлазак квалификованих кадрова и даље представљају континуиране изазове, јер млади, обесхрабрени ограниченим приликама, високим баријерама (не)запослености и недостатком системске подршке, напуштају земљу у потрази за бољим могућностима у иностранству. Овај тренд представља дугорочну пријетњу економском и друштвеном развоју Босна и Херцеговина.
Ниске стопе наталитета и високе стопе морталитета додатно погоршавају демографску слику. Иако постоје правни оквири за младе, њихова примјена није уједначена међу ентитетима, што слаби укупну укљученост младих. Образовни систем није довољно инклузиван, показује слабу усклађеност с потребама тржишта рада те не пружа адекватну подршку маргинализираним младима, укључујући Роме, дјецу повратнике и младе с инвалидитетом.
Према Анкети о радној снази, укупна стопа запослености у 2024. години достигла је 42,9%, у односу на 41,5% у 2023. години. Стопа активности кретала се око 47–48%, уз и даље присутан родни јаз (око 61% мушкараца у односу на 36% жена). Према Индексу социјалне искључености, 49,4% становништва Босне и Херцеговине изложено је неком облику социјалне искључености, чиме је земља рангирана као трећа међу процијењеним сусједним државама. Босна и Херцеговина не користи EU SILC (Анкету о приходима и условима живота), већ за праћење социјалне искључености користи Анкету о потрошњи домаћинстава.
Анкета о радној снази коју је 2023. године провела Агенција за статистику Босне и Херцеговине показала је да је стопа незапослености младих узраста 15–24 године износила 30,1%, што указује на њихов неповољан положај на тржишту рада.
Од почетка пандемије COVID-19 у марту 2020. године, прелазак на онлине наставу у Босни и Херцеговини додатно је указао на постојеће неједнакости у приступу образовању и продубио их, посебно када је ријеч о угроженим групама. Иако је према извјештају УНДП-ија из 2020. године 99% уписаних ученика имало приступ платформама за е-учење, дјеца изван формалног образовног система, често из маргинализираних заједница, у великој мјери су била искључена због недостатка уређаја, поуздане интернет везе или дигиталних вјештина.
Постпандемијски период показује трајне, а у неким случајевима и продубљене изазове социјалне искључености, нарочито међу ромском дјецом:
Дигитални јаз током затварања школа несразмјерно је погодио ромске породице. Многе нису имале потребну технологију, што је довело до значајних губитака у учењу које је било тешко надокнадити. Процјене УНИЦЕФ-а и партнерских организација (2021–2023) нагласиле су потребу за отпорним образовним системима, укључујући моделе комбинованог (блендед) учења, али је њихова имплементација била неуједначена.
Истраживање из 2022. године које је провела Мрежа подршке ромској дјеци (РЕYН) показало је да је 42 % ромских породица изјавило да њихова дјеца немају приступ квалитетним услугама, укључујући предшколско образовање (66% је навело ограничен приступ) и шире јавне услуге. Дискриминација у образовању и приступу здравственој заштити и даље представља препреку.
Недавни извјештаји Human Rights Watch-a (2023–2025) и Одбора УН-а о укидању расне дискриминације (2024) указују на континуирану и упорну дискриминацију Рома у образовању, запошљавању и јавним услугама. Ромска дјеца се и даље суочавају с препрекама, уз ниске стопе уписа и завршетка основног и средњег образовања.
Босна и Херцеговина је усвојила Акциони план за социјално укључивање Рома (2021–2025), усклађен с оквирима Европске уније, с фокусом на повећање стопе завршетка образовања, унапређење стамбеног смјештаја и здравља. Међутим, имплементација је била ограничена због недовољног финансирања (нпр. само 1,3 милиона КМ планирано у буџету за 2023. годину за иницијативе везане за Роме) и изазова у координацији између ентитета.
Шири друштвени утицаји пандемије, додатно погоршани инфлацијом и кризом у Украјини (истраживања УНДП/УНИЦЕФ из 2022. године), повећали су сиромаштво и несташицу хране, додатно продубљујући неједнакости. Угрожене групе, укључујући Роме, самохране родитеље и дјецу, биле су најтеже погођене, док су слаби системи социјалне заштите показали недовољну ефикасност у пружању адекватне подршке.
Свеукупно, иако је економски опоравак довео до поновног раста БДП-а (нпр. 7,1% у 2021. према подацима World Bank-е), структурне рањивости и даље постоје. Стопе сиромаштва остају високе (око 18–20% апсолутног сиромаштва према новијим процјенама), а Роми су и даље највише погођени социјалном искљученошћу у области образовања и дигиталног приступа, уз ограничен напредак у смањењу тих разлика до 2025. године.
Према извјештају УНДП-ија (2020), особе с инвалидитетом представљају најугроженију, искључену и маргинализирану групу у Босни и Херцеговини. Потешкоће и препреке с којима се ова популација свакодневно суочава крећу се од остваривања основних животних потреба до права на кретање, образовање и рад. Управо је ова популација имала највише потешкоћа у подношењу посљедица пандемије у погледу приступа образовном систему.
Социјална инклузија дјеце из угрожених категорија у средњем образовању и даље представља значајан изазов у Босни и Херцеговини. Иако је укупна бруто стопа уписа у средње школе износила 84,29% у 2023. години (благи пад у односу на 85,29% у 2022., према подацима УНЕСЦО-овог завода за статистику путем Свјетске банке), и даље су присутне значајне разлике, посебно за маргинализоване групе попут ромске дјеце, дјеце из руралних или породица са ниским приходима, дјеце с инвалидитетом и повратника.
Новије процјене истичу сталне препреке:
За ромску дјецу, стопа похађања средњег образовања и даље је ниска. Подаци наведени у УНИЦЕФ-овој Анализи стања дјеце из 2020. године (засновани на ранијем МИЦС истраживању) указују на то да стопа похађања средње школе износи око 23%, уз још израженије разлике код дјевојчица (око 18%). У извјештајима Одбора УН-а за укидање расне дискриминације из 2024. године наводи се да су упис и похађање предшколског, основног и средњег образовања за ромску дјецу и даље на веома ниском нивоу, уз трајно високе стопе напуштања школовања услијед дискриминације, сиромаштва и недостатка подршке.
Прелазак из основне у средњу школу генерално је висок на општем нивоу (стопе напредовања биле су око 98% према подацима из касних 2010-их), али се дјеца из угрожених група суочавају с прекидима у школовању. Разлози за неуписивање или напуштање школе укључују економске притиске (потреба за радом), недостатак мотивације или подршке родитеља, проблеме с превозом, миграције и дискриминацију, фактори који су потврђени у постпандемијским процјенама и који су усклађени с ранијим налазима УНДП-а.
Пандемија COVID-19 додатно је погоршала ове проблеме, повећавајући јаз у учењу и ризик од напуштања школовања за маргинализоване ученике, што је истакнуто у заједничким пројектима УН-а (нпр. „Осмислимо образовање поново“ 2020–2022) фокусираним на превенцију напуштања школе међу угроженим дјевојчицама и дјечацима.
Напори у рјешавању питања инклузије укључују ентитетске стратегије (нпр. Стратегије социјалне инклузије 2021–2027 у Федерацији Босне и Херцеговине, Републици Српској и Брчко дистрикту БиХ, уз подршку УНИЦЕФ-а и ЕУ), акционе планове за образовање Рома и иницијативе за инклузивне праксе, иако имплементација остаје неуједначена због фрагментираног управљања и ограничених ресурса.
Напредак је остао ограничен још од података МИЦС-а из раних 2010-их, при чему структурне рањивости и у 2025. години настављају ометати правичан приступ средњем образовању за најискљученију дјецу.
Према Индексу социјалне искључености (Социјална укљученост у Босни и Херцеговини – Национални извјештај о хуманом развоју из 2007. године), 49,4% становништва у Босни и Херцеговини је социјално искључено по неком основу, што значи да Босна и Херцеговина заузима треће мјесто међу сусједним земљама за које је проведена процјена.
Млади у Босни и Херцеговини суочавају се с посебно оштрим изазовима повезаним са социјалном искљученошћу, који су првенствено узроковани баријерама на тржишту рада, транзицијом кроз образовање и ширим социоекономским неједнакостима. Кључни индикатори за период 2024–2025. укључују:
Незапосленост младих (доби 15–24 године) износи приближно 27–31% (процјене према моделима Међународне организације рада су око 27,3% у 2024. години; национални подаци у недавним кварталима биљеже ~30–31%), што је значајно више од опште стопе незапослености од ~13%.
Стопа НЕЕТ (млади људи од 15 до 29 година који нису запослени, нити су у систему образовања или обуке) износи 22,2% (уз изражену родну разлику: 18,8% за мушкарце, 25,9% за жене), што Босну и Херцеговину сврстава међу земље с вишим стопама у Европи.
Ове бројке доприносе високим намјерама младих за емиграцијом, ниском повјерењу у институције, те сталним ризицима од сиромаштва и маргинализације, како је истакнуто у недавним мета-анализама студија о младима (2021–2024) и извјештајима ЕУ.
Постпандемијски опоравак је неуједначен, при чему структурни проблеми попут неусклађености вјештина с потребама тржишта рада, неформалног запошљавања и фрагментираног управљања и даље коче инклузију. Иницијативе попут планова за Гаранцију за младе на ентитетским нивоима и програма запошљавања подржаних од стране ЕУ имају за циљ рјешавање ових питања, али и даље постоје празнине у њиховој имплементацији.
Дефиниције и концепти
Не постоји усаглашена дефиниција социјалне инклузије на државном нивоу у Босна и Херцеговина, што је посљедица сложене уставне структуре земље, у којој су надлежности у областима социјалне политике, образовања, запошљавања и здравства углавном у надлежности ентитета (Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска) те Брчко дистрикта Босне и Херцеговине.
Социјална инклузија је уско повезана с приступом образовању, запошљавању, здравственој заштити и социјалној заштити. Ланац инклузије започиње приступом образовању, које се сматра основом за интеграцију на тржиште рада и самосталан живот.
Концепт социјалне инклузије у Босни и Херцеговини разумијева се у складу с дефиницијама Европске уније и Савјет Европе: омогућавање особама изложеним ризику од сиромаштва или социјалне искључености да у потпуности учествују у друштвеном, економском и културном животу, уз остваривање прихватљивог животног стандарда у друштву у којем живе. Постојеће законодавство које обухвата област социјалне инклузије у суштини полази од дефиниције Савјета Европе, која обухвата три кључна појма.
Према Савјету Европе, социјална искљученост је „процес којим се одређени појединци потискују на маргину друштва и спрјечавају да у потпуности учествују у друштвеним односима и развоју, у складу са својим капацитетима, због сиромаштва, недостатка основних компетенција и могућности цјеложивотног учења или као посљедица дискриминације. Појединци и/или групе становништва на тај начин се удаљавају од могућности запошљавања, прихода, образовања и обуке те су онемогућени да се укључе и учествују у друштвеним и заједничким мрежама и активностима. Искључени појединци и/или групе имају ограничен и неадекватан приступ институцијама, властима и процесима доношења одлука“ (Савјет Европе, 2004: 8).
„Социјална инклузија је процес којим се особама изложеним ризику од сиромаштва и социјалне искључености осигуравају могућности и ресурси потребни за пуно учешће у економском, друштвеном и културном животу, као и животни стандард и благостање који се сматрају уобичајеним у друштву у којем живе. Социјална инклузија осигурава веће учешће грађана у доношењу одлука које утичу на њихове животе и приступ њиховим основним правима“ (Савјет Европе, 2004: 8).
Сиромаштво је трећи кључни појам у контексту социјалне инклузије према дефиницијама Савјета Европе и Европске уније које се користе у Босни и Херцеговини (уз социјалну искљученост и социјалну инклузију). Ова три појма чине основу за разумијевање и мјерење социјалне инклузије у европском оквиру, а у документима релевантним за Босну и Херцеговину (нпр. ентитетске Стратегије социјалне укључености 2021–2027 и извјештаји УНДП-ија) изричито су наведени као међусобно повезани.
Дефиниција сиромаштва остала је суштински непромијењена од 1975. године и још увијек се широко користи у европским институцијама:
Сиромаштвом се сматра стање особа чији су ресурси (материјални, културни и социјални) толико ограничени да их искључују из минимално прихватљивог начина живота у држави чланици у којој живе (Одлука Савјета 75/458/ЕЕЗ од 22. јула 1975. године).