Предстојећи развој политика
Влада Федерације Босне и Херцеговине је на сједници одржаној 13. фебруара 2025. године усвојила Приједлог стратегије за младе Федерације Босне и Херцеговине 2025–2034, на приједлог Федералног министарства културе и спорта. Овај документ представља први свеобухватни стратешки оквир на нивоу Федерације Босне и Херцеговине који се бави политиком према младима.
Након усвајања од стране Владе, Приједлог је упућен у Парламент Федерације Босне и Херцеговине на даље разматрање и формално усвајање. Међутим, почетком 2026. године Стратегија још увијек није усвојена у Парламенту, а процес је суочен с одређеним застојима. Према парламентарним евиденцијама, Приједлог је у одређеним фазама био повучен из процедуре.
Када је ријеч о омладинским политикама на кантоналном нивоу: анализа Вијећа младих Федерације Босне и Херцеговине из 2019. године показала је да су у том периоду само три кантона имала усвојене омладинске политике/стратегије, док их четири уопште нису имала. Иако не постоји свеобухватно ажурирано мапирање, забиљежен је одређени напредак у раније недовољно обухваћеним подручјима.
Посебно се истиче да је у августу 2025. године Босанско-подрињски кантон Горажде (један од кантона који раније није имао стратегију и једини који је још 2019. планирао њен развој) покренуо структурирани процес израде своје прве стратегије за младе, укључујући састанке радне групе које координира кантонално министарство за образовање, младе, науку, културу и спорт.
Остали кантони настављају проводити или ажурирати постојеће стратегије у складу с обавезама прописаним Законом о младима Федерације Босне и Херцеговине, усвојеним 2010. године, који је и даље на снази без значајнијих измјена.
Текуће дебате
Комисија за координацију питања младих Босне и Херцеговине треба да постане оперативна и настави рад као радно тијело Министарства цивилних послова. Рад Комисије заснива се на:
- координацији и сарадњи између различитих државних институција,
- мултилатералном приступу рјешавању проблема младих,
- укључивању младих и заједничком управљању радом Комисије.
Дебате око Одлуке о Комисији за координацију младих у Босни и Херцеговини (Босна и Херцеговина) првенствено произлазе из сложене уставне и политичке структуре земље, која децентрализира ауторитет над питањима младих на ниво ентитета (Федерација Босне и Херцеговине, Република Српска и Брчко дистрикт). То је довело до сталних кашњења у договарању и имплементацији ревидиране Одлуке, јер Комисија треба дјеловати на државном нивоу, али нема пуну функционалност због политичких препрека. Испод је преглед кључних дебата и аргумената против формирања или проширења улоге Комисије, на основу доступних извјештаја и анализа.
Главне дебате
- Координација наспрам централизације: Велики дио расправе се фокусира на питање може ли тијело на државном нивоу, попут Комисије, ефикасно координирати политике за младе, а да не прекорачи надлежности ентитета. Заговорници тврде да би то побољшало ефикасност, потакнуло међуентитетску сарадњу и ускладило се с циљевима интеграције у ЕУ рјешавањем проблема попут незапослености младих (око 46–47 %), емиграције, радикализације и учешћа у доношењу одлука. Ипак, расправе истичу фрагментираност: Босна и Херцеговина нема националну политику или стратегију за младе, што доводи до неуједначених приступа у ентитетима. Релевантни актери, укључујући ентитетске министарства и вијећа младих (Омладински савјет Републике Српске, Вијеће младих Федерације Босне и Херцеговине и Вијеће/Савјет младих Брчко дистрикта), преговарају о новом тексту Одлуке бар од почетка 2020. године, али напредак је спор због различитих приоритета у погледу заступљености, финансирања и опсега. Ентитетски закони о младима (нпр. Закон о младима Федерације Босне и Херцеговине из 2010. и Закон о омладинским организацијама Републике Српске из 2004.) већ постоје, што поставља питања о редунданцији наспрам додане вриједности на државном нивоу.
- Заступљеност и инклузивност: Предложени састав (9 чланова: 4 из државних институција Босне и Херцеговине и 5 из омладинских структура) има за циљ уравнотежити гласове власти и младих, али се расправе фокусирају на начин одабира представника и да ли адекватно одражава етничке и територијалне подјеле у Босни и Херцеговини. Кровна омладинска тијела заговарају јачи утицај младих како би одлуке биле вођене од стране младих, док ентитетска министарства расправљају о подјели моћи. Угрожене групе (нпр. Роми, LGBTIQ особе, млади с инвалидитетом) често истичу искљученост, тврдећи да Комисија може перпетуирати дискриминацију ако није осмишљена инклузивно. Интернационална заступљеност младих из Босне и Херцеговине постала је политизирана без функционалне Комисије, понекад захтијевајући више делегата из различитих ентитета.
- Расподјела ресурса и имплементација: Финансирање је централна тема расправе, јер не постоји посебан буџет на државном нивоу за омладинске политике. Преклапање финансијске подршке са општинског, кантоналног и ентитетског нивоа ствара неефикасност и дуплицирање. Актери расправљају хоће ли Комисија захтијевати нове механизме финансирања или се ослонити на донаторе (нпр. ЕУ, УНИЦЕФ), што неки сматрају неодрживим. Праћење и евалуација такође су спорна питања, јер не постоји јединствени систем за праћење резултата омладинских политика.
- Шири социо-политички контекст: Расправе су повезане с напорима за приступање ЕУ, гдје је Европска комисија критиковала Босну и Херцеговину због недостатка напретка у учешћу младих и координацији. Послијератни изазови попут етничких подјела, високе незапослености младих и ниског повјерења у институције (нпр. само 8 % младих има повјерење у провођење закона) појачавају позиве на реформу, али политичка нестабилност (нпр. изборни спорови, ривалство ентитета) кочи постизање договора. Омладинске организације заговарају да Комисија приоритизује питања попут менталног здравља, образовања и климатских промјена, док владе расправљају о њеној улози у међусекторским областима (нпр. образовање, спорт).
Аргументи против Комисије или њеног предложеног облика:
- Уставна и аутономна питања: Главни аргумент је да су питања младих уставно додијељена ентитетима, а не држави, према Дејтонском мировном споразуму. Критичари, често из ентитетских влада (посебно Републике Српске), тврде да би јача Комисија на државном нивоу могла нарушити аутономију ентитета, централизирати власт и бити у сукобу с етничким и територијалним балансима. Ова децентрализација се види као заштита локалне управе, а наметање националног приступа могло би погоршати подјеле умјесто да их ријеши.
- Политички не приоритет и дисфункционалност: Противници истичу “политичке разлоге” за нефункционалност Комисије у протеклим мандатима, сугеришући да није приоритет у контексту других криза (нпр. ЕУ реформе, економска питања). Неки тврде да би постала још један бирократски ниво без стварног утицаја, с обзиром на историју застоја институција у Босни и Херцеговини. Ентитетска министарства могу се противити ако Комисија умањи њихову контролу над омладинским буџетима и програмима.
- Недостатак инклузивности и ефикасности: Критичари из цивилног друштва и омладинских група тврде да тренутна/предложена структура не укључује довољно различитих актера нити одговара на потребе угрожених популација, што може довести до токенизма. Постоји скептицизам у погледу способности Комисије да проводи политике, јер ентитетски закони већ уређују омладински рад, а без националне стратегије Комисија може заказати у остваривању конкретних побољшања.
- Финансијске и практичне препреке: Аргументи против наглашавају оскудицу ресурса, недостатак посебних буџетских линија за младе на државном нивоу и ослањање на донаторе, што Комисију може учинити нестабилном. Преклапања са ентитетским програмима могу довести до расипања ресурса, а без снажног праћења постоји ризик од неефикасности.
На крају, иако постоји широк консензус о потреби боље координације омладинских политика, недостатак сагласности око Одлуке одражава дубље проблеме у управљању Босном и Херцеговином. Напори за оживљавање Комисије се настављају, уз потенцијалну повезаност с иницијативама финансираним од ЕУ, али почетком 2026. Комисија и даље остаје неоперативна.