Главни концепти
Босна и Херцеговина је држава која се састоји од два ентитета: Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине. Постоји и самоуправни Брчко дистрикт Босне и Херцеговине.
Национална омладинска политика још не постоји у Босни и Херцеговини због своје уставне структуре и зато што су одређене јурисдикције (попут младих) Уставом везане за одређени ниво власти.
Питања младих на националном нивоу су у надлежности Комисије за координацију питања младих у Босни и Херцеговини и новооснованог Одјељења за мобилност и младе при Министарству цивилних послова Босне и Херцеговине.
Већина уставних надлежности у вези са питањима младих налази се на нивоу власти ентитета: Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине.
Надлежности на нивоу ентитета у области младих налазе се у оквиру Министарства породице, омладине и спорта Републике Српске, Министарства културе и спорта Федерације Босне и Херцеговине и Одјељења за стручне и административне послове Владе Брчко дистрикта.
Закон о младинском организовању Републике Српске, Закон о младима Федерације Босне и Херцеговине и Закон о младима Брчко дистрикта дефинишу старосне границе за младе као циљну групу између 15 и 30 година.
Вијеће младих Федерације Босне и Херцеговине, Омладински савјет Републике Српске и Вијеће/Савјет младих Брчко дистрикта су представничка тијела која постоје на нивоу ентитета и Брчко дистрикта и дјелују као мостови између омладинских организација и државних институција за доношење одлука.
Институције представничке демократије
Босна и Херцеговина је децентрализована парламентарна република структурирана према Дејтонском мировном споразуму. Систем укључује више нивоа управљања: државу, ентитете, кантоне (у Федерацији Босне и Херцеговине) и локалне административне јединице. Њиме управља колегијално Предсједништво које се састоји од једног Хрвата, једног Бошњака и једног Србина. Има дводомни законодавни орган који се састоји од Дома народа и Представничког дома. Заједно, ове коморе чине Парламентарну скупштину. Уставни суд је највиши судски орган у земљи.
Извршна власт
Устав предвиђа колективно трочлано Предсједништво, које чине по један Бошњак, један Хрват и један Србин, при чему сваки члан обавља мандат у трајању од четири године. Бошњачки и хрватски члан бирају се директно с територије Федерације Босне и Херцеговине, док се српски члан бира с територије Републике Српске. Чланови Предсједништва могу бити поново изабрани једном, након чега немају право кандидатуре у наредне четири године. Предсједавајући, који се бира ротацијом или га одређује Парламентарна скупштина у случају непостизања консензуса, предводи Предсједништво. Одлуке се доносе консензусом, а у супротном већином гласова. Уколико се одлука сматра „штетном по витални интерес“, члан који се не слаже може уложити жалбу у року од три дана, након чега двотрећинска већина законодавног тијела из његовог ентитета може поништити ту одлуку. Према члану 5, ставу 3, Предсједништво је надлежно за вођење вањске политике, именовање амбасадора, преговарање, отказивање и ратификацију међународних уговора, извршавање одлука Парламентарне скупштине, као и предлагање годишњег буџета. Такође члановима Предсједништва повјерена је цивилна команда над оружаним снагама, с тим да ниједан ентитет не може употријебити силу против другог без сагласности владе тог ентитета и Предсједништва.
Предсједавајући Савјета министара, којег именује Предсједништво, бира остале чланове Савјетa уз одобрење Представничког дома. Не више од двије трећине чланова може бити именовано с територије Федерације Босне и Херцеговине. Задатак Савјета министара је провођење политика и одлука Босне и Херцеговине. У случају изгласавања неповјерења од стране Парламентарне скупштине, Савјет министара је дужан поднијети оставку.
Законодавство
Устав предвиђа дводомни парламент, који се састоји од доњег дома, Представничког дома, и горњег дома, Дома народа. Ужива институционалну аутономију и умјерену моћ над извршном влашћу. Законодавно тијело доноси законе за провођење одлука Предсједништва или за обављање властитих дужности према Уставу. Његове надлежности укључују овлаштење за измјене Устава, одобравање међународних уговора и годишњег буџета, именовање чланова правосуђа, додјељивање амнестије, помиловања и одобравање предсједничких објава рата. Штавише, дозвољено јој је изгласати неповјерење Савјету министара. За доношење закона потребна је сагласност оба дома. Као и одлуке Предсједништва, акт се може поништити ако већина чланова парламента прогласи да је „деструктиван за витални интерес“ народа. Заједничка комисија, или под посебним околностима Уставни суд, мора ријешити спор у случају да већина чланова парламента из другог ентитета уложи приговор на декларацију.
Правосуђе
Уставни суд, тијело од девет чланова, има изворну и коначну надлежност над свим питањима која се односе на тумачење Устава. Четири члана бира Представнички дом Федерације Босне и Херцеговине, два члана Скупштина Републике Српске, а три члана именује предсједник Европског суда за људска права (ЕСЉП) након консултација са Предсједништвом. ЕСЉП не може бирати судије који су држављани Босне и Херцеговине или било које сусједне земље. Први судије суда именовани су на пет година. Међутим, судије именоване након тога остају на тој функцији до 70. године живота. Суд је надлежан да разматра жалбе у вези са питањима према Уставу која произлазе из пресуда било којег другог суда. Поред тога, било који суд у Босни и Херцеговини може затражити од суда да преиспита уставност закона, од чије ваљаности његова одлука зависи, у складу са Уставом, Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода и њеним Протоколима, или законима Босне и Херцеговине. Суд има ексклузивну надлежност за спорове између субјеката или између земље и субјеката, као и за спорове између државних институција. Ове посљедње спорове могу Суду упућивати само одређени службеници или тијела.
Уставни развој
Устав Босне и Херцеговине дио је Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини (Анекс 4 Споразума) који су потписале Република Хрватска, Република Босна и Херцеговина и Савезна Република Југославија у Паризу 14. децембра 1995. године. Такође је познат као Паришки споразум или Дејтонски споразум, назван по градовима у којима је потписан. Дејтонски мировни споразум је де факто низ споразума који се састоје од једног оквирног споразума и дванаест посебних споразума познатих као Анекси Општег оквирног мировног споразума за Босну и Херцеговину. Посебни споразуми, које су потписале различите стране, односе се на цивилне (Анекси 2 до 11) и војне компоненте (Анекси 1-А и 1-Б). Анекс 4 садржи Устав Босне и Херцеговине, који, за разлику од других анекса, није сачињен у облику споразума. Република Босна и Херцеговина, Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска све су усвојиле Устав Босне и Херцеговине. Иако посљедња реченица члана XI наводи да ће Споразум бити потписан на три службена језика Босне и Херцеговине (тј. босанском, српском и хрватском) и енглеском језику, Уставна повеља Босне и Херцеговине званично је потписана само на енглеском језику. Не постоје званичне верзије на званичним језицима Босне и Херцеговине, нити су релевантне власти преводиле овај документ, укључујући Устав Босне и Херцеговине, већ су кориштени само незванични пријеводи. Дејтонски мировни споразум, укључујући Устав, никада није објављен у Службеним гласницима државе и/или ентитета.
Устав Републике Српске усвојен је 28. фебруара 1992. године и објављен у Службеном гласнику Републике Српске. Од 1992. године извршено је више од 120 амандмана на Устав. Члан 1. Устава наводи да је Република Српска територијално уједињена, недјељива и неотуђива уставна и правна јединица која ће самостално обављати своје уставне, законодавне, извршне и судске функције. Устав је створио централизовану федералну јединицу унутар асиметричног федералног система у Босни и Херцеговини.
Вашингтонским споразумом настала је Федерација Босне и Херцеговине у марту 1994. године. Дана 30. марта 1994. године, Уставотворна скупштина Федерације Босне и Херцеговине усвојила је свој Устав, успостављајући други од два ентитета у Босни и Херцеговини. За разлику од Републике Српске, Федерација Босне и Херцеговине је изузетно децентрализована, састављена од десет кантона са широким уставним овластима и разликама у областима образовања, културе, здравствене заштите итд. Кантонални систем је одабран како би се спријечила доминација једне етничке групе над другом. Од 1994. године, овај Устав је измијењен најмање стотину пута.
Брчко дистрикт Босна и Херцеговина основан је 2000. године након арбитражног процеса који је покренуо Високи представник, и представља неутралну, самоуправну административну јединицу под суверенитетом Босне и Херцеговине. Устав Босне и Херцеговине, као и све релевантне одлуке и закони који се односе на институције Босне и Херцеговине, директно се примјењују на цијелој територији Брчко дистрикта. Брчко дистрикт такође има властити Статут који регулише функције и овласти Брчко дистрикта, његову сарадњу са ентитетима, људска права и слободе, организацију Брчко дистрикта, те подјелу овласти, надлежности и институција, итд. Статус дистрикта је осигуран усвајањем прве измјене Устава Босне и Херцеговине 2009. године.
Законски оквир и изборни систем
Избори су првенствено регулисани Изборним законом Босне и Херцеговине усвојеним 2001. године. Измјене Закона усвојене су у априлу 2016. године, само шест мјесеци прије избора, што је представљало изазов за Централну изборну комисију у погледу проведбе Закона. Најважније измјене усвојене 2016. године укључивале су родну квоту од најмање 40% кандидата из мање заступљеног пола на кандидатским листама.
Када је ријеч о изборном систему, начелници и градоначелници се бирају директно, простом већином према систему релативне већине (плурални систем). Међутим, у Брчко дистрикту, Источном Сарајеву и Граду Сарајеву, градоначелници се бирају индиректно од стране Скупштине Брчко дистрикта, односно градских вијећа.
За општинска вијећа у свим ентитетима користи се пропорционални изборни систем у вишемандатним изборним јединицама. Постоји изборни праг од 3% за учешће у расподјели мандата. Мандати у општинским вијећима се потом додјељују кандидатским листама према Саинт-Лагуë методи, која представља методу највећег количника засновану на узастопним количницима за сваку листу. Мандати које листа освоји затим се расподјељују кандидатима са те листе. Мандати се прво додјељују кандидатима који су појединачно освојили најмање 10 % гласова, почевши од кандидата са највећим бројем гласова према онима са мањим бројем гласова. Ако након тога остане нераспоређених мандата за исту листу, они се додјељују кандидатима који су освојили мање од 10 % гласова, према редослиједу на листи. Сва општинска вијећа која чине један град бирају градско вијеће путем пропорционалног изборног система.
Тијела за спровођење избора
Изборна администрација има тростепену структуру на чијем је челу Централна изборна комисија (ЦИК). Изборна администрација такође укључује општинске изборне комисије (ОИК) и бирачке одборе. ЦИК се састоји од седам чланова именованих на мандат од седам година, укључујући два Хрвата, два Бошњака, два Србина и једног представника „Осталих“.
Регистрација бирача и бирачки спискови
Закључно са 7. мајем 2024. године, укупно 3.406.088 бирача било је регистровано у Централном бирачком регистру за локалне изборе 2024. године, према одлуци Централне изборне комисије Босне и Херцеговине (ЦИК Босна и Херцеговина).
Сви грађани Босне и Херцеговине регистровани у Централном бирачком регистру имају право гласа лично у општини свог сталног пребивалишта. Бирачи који живе у иностранству могу се регистровати код ЦИК-а за гласање путем поште или у дипломатско-конзуларним мисијама, а такође имају право гласати лично у Босни и Херцеговини на дан избора ако то желе.
За гласање у иностранству, грађани се морају активно регистровати (или потврдити претходну регистрацију) путем ЦИК-овог онлине портала или образаца, с роковима постављеним након расписивања избора (нпр. до средине јула за циклус 2024). Бирачка мјеста су организована у одабраним дипломатским представништвима Босне и Херцеговине за регистроване одсутне бираче; тачан број варира од избора до избора, али обично служи десетинама хиљада.
Регистар бирача се води пасивно за становнике (на основу грађанских евиденција) и активно за гласање у одсуству путем поште. Сталне забринутости око тачности и даље постоје због застарјелих евиденција, емиграције и преминулих бирача, иако су реформе из 2024. године увеле пилот технологије за већу транспарентност, планиране за пуну примјену на будућим изборима, укључујући опште изборе 2026. године.