Савремени начини живота, друштвене мреже, пандемија и недостатак друштвене свијести довели су до тога да су здравље, добробит, социјална и здравствена сигурност, а посебно ментално здравље младих у БиХ све више угрожени. Непостојање надлежног министарства на државном нивоу које би регулисало ова питања, непостојање националних стратегија, закона и широке администрације, отежавају потпуно и адекватно рјешавање овог питања.
Млади људи у БиХ суочавају се с бројним ризицима у овој области, од којих су најинтензивнији: посљедице рата и његови наративи, погоршање услова живота, повећана злоупотреба психоактивних супстанци, алкохола и духанских производа, лоше ментално здравље (са повећаном стопом самоубистава), лоше физичко здравље узроковано небављењем спортом, вршњачким насиљем, недостатком информација о сексуалном репродуктивном здрављу, ХИВ/АИДС-у и полно преносивим инфекцијама, не квалитетна прехрана, посљедице пандемије, итд. Код одређених групација у друштву, примјетан је значајан број младих без здравственог осигурања.
БиХ друштво настоји избјећи изазове учењем одређених лекција, односно усвајање здравих модела понашања. Одређени ниво одговорности сносе и медији, који требају креирати кодексе и усвојити нове норме понашања када је у питању извјештавање о самоубиствима, којих је, нажалост, све више међу младима у БиХ.
У БиХ не постоји систем адекватног и правовременог информисања младих. Потребно је пружити информације које су релевантне, поуздане, доступне, благовремене, потпуне и разумљиве. Неопходно је младима омогућити приступ информацијама и стручном савјетовању на организиран, квалитетан и стандардизован начин како би постали значајни учесници у унапређењу како властитог здравља, тако и здравља заједнице. Осим тога, у пружању здравствених и нездравствених услуга које су доступне, приступачне, повјерљиве, бесплатне, висококвалитетне, прихватљиве и родно осјетљиве треба успоставити такозвани „пријатељски приступ“ младима. Здравствени радници нису довољно сензибилизовани за рад са младом популацијом, јер се ова популација опћенито сматра „здравом“. Због тога се пажња у установама примарне здравствене заштите највише посвећује радно активном становништву и старим лицима.
Здравствена питања младих треба рјешавати на мултидисциплинаран и мултисекторски начин на свим нивоима – од државног и ентитетског до кантоналног и локалног нивоа, али највећа непосредна корист се постиже рјешавањем питања у локалној заједници, делегирањем одговорности, овлаштења и ресурса, те сарадњом између владиног и невладиног сектора. Постизање бољег здравља младих могуће је кроз активно учешће свих актера у друштву како би се промијенили услови који значајно утичу на однос здравља и болести. Од проактивности свих учесника у реформи и подјеле одговорности за постизање циљева зависиће будући здравствени потенцијал младих.