Становање
Приступ стамбеном збрињавању младих у Босни и Херцеговини није регулисан јединственим шемама права на подршку које су специфично дизајниране за младе. Умјесто тога, млади најчешће рјешавају стамбено питање путем породичне имовине, тржишних аранжмана закупа или, у знатно мањој мјери, кроз опште шеме социјалног становања.
Програми усмјерени на побољшање приступачности становања нису специфични за младе и првенствено су намијењени ширим угроженим категоријама, укључујући повратнике, расељена лица и социјално угрожене породице. Ови програми обично имају облик помоћи у реконструкцији и стамбене подршке која се проводи у оквиру политика повратка и реинтеграције.
Министарство људских права и избјеглица – пројекат Босне и Херцеговине у оквиру Регионалног стамбеног програма
У настојању да се пронађу трајна и одржива рјешења за избјеглице и интерно расељене особе у земљи и региону, Босна и Херцеговина је успоставила блиску сарадњу с владама Хрватске, Србије и Црне Горе.
С обзиром на то да велики број расељених особа у региону које су остале након оружаних сукоба из 1990-их година, те с циљем рјешавања питања избјегличке популације у цијелом региону, Босна и Херцеговина је у потпуности посвећена успјешној имплементацији Заједничког програма. Трајно рјешење за избјеглице и расељене особе треба допринијети јачању добросусједских односа и стабилности у региону.
Регионални програм становања (РХП), који је суфинансирала Европска унија и координирали CEB, UNHCR и ОСЦЕ, обезбиједио је преко 2.700 трајних стамбених јединица у Босни и Херцеговини за интерно расељене особе, од којих су многи били млади из послијератних заједница. Иако није специфичан за младе, овај програм је значајно допринио стабилности становања за рањиве групе.
Влада Брчко дистрикта усвојила је Приједлог Одлуке о усвајању Програма субвенционисања дијела камате за куповину прве некретнине ради рјешавања стамбеног проблема на територији Брчко дистрикта. Право на кориштење субвенције камата могу остварити физичка лица која имају пребивалиште на територији Брчко дистрикта и која су кредитом купила прву некретнину ради рјешавања стамбеног питања на територији Брчко дистрикта.
Министарство комуналне привреде, инфраструктуре, просторног планирања, грађења и заштите околиша Сарајевског кантона расписује јавни позив за субвенционирање стамбеног збрињавања младих.
Влада Федерације Босне и Херцеговине одобрила је 15 милиона КМ из Буџета за повољну кредитну линију за стамбено збрињавање младих. Средства су намијењена за кредитну линију путем које млади могу рјешавати стамбена питања, а додијељена су Унион банци на кредитној основи с роком отплате од 25 година и фиксном каматном стопом од 0,1% годишње.
На основу члана 54. став 1. Закона о омладинском организовању (Службени гласник Републике Српске, бр. 98/04, 119/08 и 1/12), члана 82. став 2. Закона о републичкој управи (Службени гласник Републике Српске, бр. 118/08, 11/09, 74/10, 86/10 и 24/12) те у складу с Политиком младих Републике Српске 2010–2015 (Службени гласник Републике Српске, бр. 105/09), министар породице, омладине и спорта Републике Српске донио је:
Овим правилником утврђују се критерији и процедуре за додјелу буџетских средстава за субвенционирање каматних стопа на стамбене кредите. Субвенције су намијењене младима (најчешће млађим од 35 година у тренутку подизања кредита) и младим брачним паровима који су стамбене кредите добили од комерцијалних банака (путем кредитних линија Инвестиционо-развојне банке Републике Српске) или директно од банке.
Програм има за циљ да власништво над стамбеним простором учини приступачнијим за младе у Републици Српској покривањем дијела трошкова камата, подстицањем заснивања породице, повећања наталитета и задржавања младих у ентитету. Програм се проводи од 2008. године, уз годишње јавне позиве за пријаве.
Програм подршке становању УНХЦР-а такође је подржавао обнову стамбених јединица за повратнике и расељене младе, иако је финансирање посљедњих година углавном преусмјерено на Регионални стамбени програм.
Тренутно не постоји државни програм становања који је посебно намијењен младима у ризику од социјалне искључености, нити систем омладинских домова (yоутх фоyерс), подржаног становања или приступа приступачном најму станова који би био повезан с програмима запошљавања или образовања младих.
Социјалне услуге
Приступ социјалним услугама за младе у Босни и Херцеговини првенствено је уређен на нивоу ентитета и локалних заједница, при чему различите стратегије циљају социјално искључене групе.
Приступ социјалним услугама углавном се остварује путем центара за социјални рад, који представљају основни институционални механизам за пружање социјалне заштите. Ови центри нуде широк спектар услуга, укључујући новчану помоћ кроз социјална давања, савјетодавну и стручну подршку, заштиту од дискриминације и насиља, те, у одређеним случајевима, помоћ у покривању основних животних трошкова попут комуналија. Међутим, обим и квалитет услуга могу значајно варирати у зависности од локалних капацитета и ресурса.
Иако су социјалне услуге институционално релативно добро успостављене, развој интегрисаних услуга које истовремено одговарају на вишеструке и међусобно повезане потребе младих и даље је ограничен. У пракси се свеобухватнији приступи чешће налазе у пројектима финансираним од стране донатора или организација цивилног друштва него у оквиру јавног система. На примјер, програм „YourJob“, који проводи Царитас Босне и Херцеговине, комбинује подршку запошљавању, каријерно савјетовање и психосоцијалну помоћ за рањиве младе, с циљем унапређења њихове запошљивости и социјалне укључености.
Главне циљне групе социјалних услуга укључују угрожене категорије младих, као што су незапослени млади, млади без родитељског старања, ромска омладина, млади с инвалидитетом и повратници. Ове групе се најчешће подржавају кроз опште мјере социјалне заштите, а не кроз посебне услуге намијењене искључиво младима.
Слично томе, иницијативе које подржава УНИЦЕФ у Босни и Херцеговини усмјерене су на јачање инклузивних социјалних услуга, посебно за рањиву дјецу и младе, кроз унапређење међусекторске сарадње између система образовања, социјалне заштите и здравства. Ове иницијативе често укључују приступе управљања случајем (case management) и интегрисане моделе пружања услуга на локалном нивоу.
Иновације у области социјалних услуга у Босни и Херцеговини у великој мјери покрећу међународне организације и невладин сектор. Иако јавне институције учествују у појединим пилот иницијативама, системска подршка социјалним иновацијама остаје ограничена и често зависи од екстерног финансирања. Као резултат тога, многи иновативни модели услуга, посебно они који интегришу запошљавање, образовање и психосоцијалну подршку, проводе се пројектно и нису увијек одрживо интегрисани у јавни систем.
Додатни примјери укључују пројекте које проводе организације попут СОС Дјечијих села Босне и Херцеговине, које пружају интегрисану подршку младима без родитељског старања, укључујући стамбену помоћ, развој животних вјештина и психосоцијалну подршку с циљем осамостаљивања.
Упркос одређеним напорима, Национални извјештај о људском развоју о социјалној инклузији у Босни и Херцеговини из 2020 . године утврдио је да 57% општина у Босни и Херцеговини или нема социјалне услуге или има услуге недовољног квалитета.
Здравствена заштита
У Босни и Херцеговини не постоји свеобухватна национална политика посвећена здравственој заштити прилагођеној младима, иако су кроз различите интервенције и иницијативе укључени елементи усмјерени на унапређење доступности и квалитета здравствених услуга за младе (најчешће узраста 15–24 године, или шире дефинисаних категорија младих). Ове активности се углавном односе на примарну здравствену заштиту, ментално здравље, репродуктивно здравље и превентивне услуге, те су у великој мјери вођене од стране међународних донатора, невладиних организација и пилот пројеката, а не системских националних програма.
Здравствени систем у Босни и Херцеговини карактеризира висока децентрализација, при чему су надлежности подијељене између два ентитета, а у Федерацији Босне и Херцеговине додатно пренесене на кантонални ниво. Као резултат тога, здравствене политике, финансирање и пружање услуга разликују се широм земље, што директно утиче на доступност и квалитет здравствене заштите за младе.
Здравствене услуге за младе се стога пружају у оквиру општег здравственог система, а не кроз посебан, младима прилагођен оквир. Оне обухватају примарну здравствену заштиту кроз породичну медицину, услуге репродуктивног и сексуалног здравља, те заштиту менталног здравља. Иако су услуге репродуктивног здравља доступне, развој услуга прилагођених младима и даље је ограничен и неуједначен. Ментално здравље се углавном осигурава путем мреже центара за ментално здравље у заједници, успостављених кроз реформе у овом сектору.
Савјетодавне и психолошке услуге за младе посљедњих година постају доступније, посебно кроз образовне институције, домове здравља и невладине организације. Школе често омогућавају приступ педагозима и психолозима, док додатну подршку пружају програми у заједници. Ипак, доступност ових услуга и даље је неуједначена, уз значајне разлике између урбаних и руралних средина, као и између различитих административних јединица.
Здравствене услуге су углавном усмјерене на цјелокупну популацију младих, уз додатни фокус на адолесценте и младе у ризику, укључујући оне погођене проблемима менталног здравља, злоупотребом супстанци или социјалном искљученошћу. Развијене су и специфичне иницијативе за подршку рањивим групама. На примјер, програми које подржава УНИЦЕФ у Босни и Херцеговини фокусирани су на здравље адолесцената, ментално благостање и превенцију ризичних понашања, често кроз школске и локалне интервенције.
Кључни аспекти релевантни за младе људе:
Приоритети менталног здравља: ментално здравље младих препознато је као једно од кључних питања у више студија и извјештаја. Изазови укључују стигму, трансгенерацијске посљедице рата, пораст анксиозности и депресије (додатно наглашене током пандемије COVID-19), злоупотребу супстанци и суицидалне мисли међу младима. Иницијативе укључују пилот моделе заштите прилагођене младима у центрима за ментално здравље у заједници, уз подршку невладиних организација (нпр. удружење BHIDAPA)
за дјечију и адолесцентну психотерапију), програма подржаних од стране УНИЦЕФ-а, те међународних пројеката попут Пројекта менталног здравља којег финансира Швајцарска. Широм Босне и Херцеговине постоје 74 центра за ментално здравље у заједници, али специјализовани програми за младе су и даље ограничени и нису формализовани на националном нивоу.
Савјетовање и телефонске линије за помоћ: Истакнуте услуге укључују „Плави телефон“, бесплатну и анонимну линију за психолошку помоћ коју води невладина организација „Нова генерација“ уз подршку УНИЦЕФ-а. „Плави телефон“ пружа психолошку помоћ дјеци и младима у вези са питањима као што су ментално здравље, насиље, злостављање и породични проблеми. Број позива повезаних са менталним здрављем је у сталном порасту. Поједини домови здравља су увели пилот-пројекте савјетовалишта или услуга намијењених искључиво младима („youth corners“), али су они локализованог карактера и нису проширени на државни ниво.
Примарна заштита и приступи прилагођени младима: Напори да се породична медицина учини доступнијом младима укључују програме обуке за љекаре и медицинске сестре о принципима рада прилагођеним младима (нпр. повјерљивост, пружање његе без осуде, рјешавање психосоцијалних питања попут употребе психоактивних супстанци, сексуалног здравља и повреда). Баријере за младе често укључују стигму, недостатак приватности или услуге које нису прилагођене њиховим потребама (нпр. репродуктивно здравље, превенција полно преносивих инфекција, нездрави стилови живота).
Репродуктивно здравље и стилови живота: Програми попут „Young men initiative“ (у организацији CARE International) промовишу здравије стилове живота, родну равноправност и превенцију насиља међу младима. Историјски постратни пројекти укључивали су обуку о репродуктивном здрављу и укључивање младих у дискусије.
Свеукупно посматрано, здравствене услуге за младе у Босни и Херцеговини су фрагментиране и у великој мјери зависе од донаторских средстава и пројектних активности (нпр. УНИЦЕФ-а, Европске уније и Швајцарске агенција за сарадњу и развој). Иако постоји напредак у развоју услуга у заједници, и даље су присутни изазови у погледу институционализације, територијалне доступности и успостављања свеобухватног системског приступа на нивоу цијеле земље.
Када је ријеч о професионалном развоју, континуирана медицинска едукација представља стандардни дио здравственог система. Међутим, не постоји структуриран нити институционализиран систем за обуку здравствених медијатора за младе на националном нивоу. Одређене иницијативе постоје, посебно у раду с маргинализираним групама. На примјер, програми здравствених медијатора за Роме проводе се уз подршку УНДП-ија, с циљем превазилажења препрека између ромских заједница и здравствених институција. Ипак, ове активности су пројектно засноване и нису системски интегрисане у здравствени систем.
Финансијске услуге
Напори за смањење финансијске искључености међу младима углавном су се проводили кроз микрофинансијске иницијативе и програме подршке запошљивости. Мјере финансијске подршке усмјерене на младе углавном су индиректне, фрагментиране и проводе се кроз шире политике запошљавања, социјалне заштите и развоја, а не кроз координирану стратегију финансијске инклузије.
Приступ финансијској подршци за младе првенствено се осигурава кроз комбинацију социјалних давања, стипендија и програма запошљавања. Посебно важну улогу имају иницијативе усмјерене на запошљавање које подржавају међународни партнери. На примјер, иницијатива Гаранција за младе, коју подржава Европска унија, има за циљ осигурати да млади убрзо након што постану незапослени добију прилику за запослење, обуку или образовање, чиме се унапређује њихово економско учешће и смањује финансијска рањивост.
Влада Федерације Босне и Херцеговине одобрила је 20 милиона КМ из Буџета за 2025. годину за повољну кредитну линију за стамбено збрињавање младих. Ова средства ће се користити за пласман кредитне линије намијењене младима ради рјешавања стамбеног питања, што ће значајно допринијети рјешавању егзистенцијалних проблема становништва и задржавању младих и образованих људи у земљи. Такођер, мјера доприноси очувању друштвено одговорног приступа кредитирању, опоравку привреде (посебно сектора станоградње) од негативних економских посљедица, као и повећању укупне кредитне активности на тржишту кроз активније учешће банкарског сектора.
Током 2024. године успостављен је кредитни портфељ за физичка лица, у оквиру којег су одобрена 233 кредитна захтјева у укупном износу од 41.005.188,70 КМ, уз просјечан износ кредита од 175.039 КМ. Просјечна старосна доб корисника кредита износи 30,8 година, а корисници долазе из више од 28 градова и општина у Федерацији Босне и Херцеговине. Циљној групи понуђени су међу најконкурентнијим условима на тржишту, укључујући номиналну каматну стопу од 2,99% фиксну до краја отплате кредита, уз могућност додатног смањења каматне стопе у случају рођења дјеце, што представља јединствену понуду на тржишту.
Програм запошљивости и задржавања младих (XERP), који је координирао УНДП и финансирао Фонд за постизање миленијских развојних циљева Владе Шпаније, подржао је финансијску инклузију и подузетништво кроз обуке, приправнички рад и почетна средства за младе у ризику од маргинализације у периоду 2010–2012.
Програми које проводе организације попут Фондације Мозаик (нпр. YouthBank и lonac.pro) додатно доприносе финансијској инклузији пружајући грантове и инвестицијске могућности за иницијативе које воде млади и за друштвена предузећа.
Упркос овим иницијативама, приступ формалним кредитима за многе младе остаје ограничен. Структурне препреке, попут недостатка колатерала, нестабилних прихода и високе стопе незапослености, значајно смањују могућност добијања кредита код комерцијалних банака. У том контексту, микрокредитне организације имају важну улогу у дјелимичном ублажавању финансијске искључености. Институције окупљене у оквиру Удружења микрокредитних организација у Босни и Херцеговини (АМФИ) пружају финансијске услуге економски активним особама које имају ограничен приступ традиционалном банкарском систему, чиме подржавају подузетништво и запошљавање. Појединачне микрокредитне институције, попут Микрокредитне фондације Сунрисе, нуде мале кредите особама с ниским приходима и онима искљученим из конвенционалних финансијских токова, укључујући младе.
Међутим, мјере које су посебно усмјерене на спречавање финансијске искључености младих и даље су недовољно развијене. Постојећи напори углавном су пројектно оријентисани, вођени донаторима и територијално неуједначени, без јединственог стратешког приступа и дугорочне одрживости.
Главне циљне групе ових мјера укључују незапослене младе, младе подузетнике и социјално угрожене младе особе. Иако постоји низ програма и финансијских инструмената, њихов укупни утицај ограничен је фрагментираношћу, недовољном институционалном координацијом и одсуством свеобухватне националне политике посвећене финансијској инклузији младих.
Осигурање квалитета
Босна и Херцеговина тренутно нема јединствен или централизован систем за осигурање квалитета (QА) инклузивних услуга за младе. Праксе евалуације и контроле квалитета су фрагментиране и углавном вођене међународним организацијама или локалним невладиним организацијама.
Невладине организације попут ПРОНИ Центра за развој младих проводе интерну контролу квалитета кроз уговорне обавезе и партнерске оквире с локалним властима, али то остају изоловане праксе. У овом случају, интерно осигурање квалитета је уско повезано с радом с младима (Поглавље 10.4: Квалитет и иновације у раду с младима).
Већина јавно финансираних програма ослања се на механизме праћења, евалуације и учења (МЕЛ) вођене донаторима, као што су анкете и извјештаји о напретку. Национални извјештај о хуманом развоју о социјалној инклузији у Босни и Херцеговини за 2020. годину указао је на недостатак институционализираног праћења корисника услуга или јавног извјештавања о резултатима (УНДП НХДР).
Тренутно не постоје национални индикатори нити минимални стандарди који се примјењују у областима становања, здравства, социјалних или финансијских услуга, нити су успостављени механизми санкционисања у случају незадовољавајућих резултата.