Волонтерство има дугу историју у БиХ повезану са снажном солидарности заједнице. Чланови породице и комшије подржавали су оне који су били у потреби (нпр. да организују велике друштвене догађаје као што су венчања или сахране). Овај укоријењени обичај назива се „моба“ и био је посебно уобичајен у руралним подручјима. Традиционално, вјерске институције су такође подстицале волонтерство. Четири основне религије заступљене у БиХ (ислам, православље, католичанство и јудаизам) чиниле су „основу за одређене друштвене норме као што су узајамна помоћ и добровољни рад за добробит шире заједнице“, а посебно организирана помоћ најугроженијима. Ова традиција се наставља и данас, уз волонтерске активности које организира широк спектар организација цивилног друштва.
Након Другог свјетског рата, у новооснованој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, вјерске групе су изгубиле свој значај, а волонтерство је надзирала држава. Међутим, и даље су постојале прилике за волонтерство у заједници, посебно за младе, иако су биле законски непризнате. Државни органи су организовали и контролисали неплаћени рад преко неколико владиних удружења, на примјер, Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРЊ). Рад је организован на више нивоа државне управе. Дјеца и млади су учествовали углавном у еколошким активностима кроз обавезне школске програме; чланови Уније социјалистичке омладине (ССО) учествовали су у популарним омладинским радним акцијама, које су подржавале велике друштвене радове који су укључивали изградњу и реконструкцију. Учешће младих се сматрало веома позитивним, иако је већину такозваног „волонтерског“ рада организовала централна влада, а недостајало му је социјално или демократско учешће или власништво заједнице. Разумљиво је да се од тог времена на волонтерство гледа као на реактивно, а не проактивно, што дијелом објашњава зашто је волонтерски сектор у БиХ недовољно неразвијен. Након сукоба из 1990-их и током успјешне имплементације Дејтонског мировног споразума, развој цивилног друштва и волонтеризам фокусирани су на хуманитарну помоћ за обнову и развој. Будући да локалне и ентитетске власти у БиХ имају ограничене ресурсе за пружање социјалних услуга користећи постојећу инфраструктуру, невладин и волонтерски сектор преузели су главну улогу у социјалним услугама и активностима развоја заједнице.
Од 1995. године након завршетка сукоба у БиХ, заједно са процесима развоја цивилног друштва и демократизације, волонтирање је постало популарније, посебно међу младима. Према Социо-економској перцепцији младих у БиХ коју је објавио Програм Уједињених нација за развој БиХ (УНДП БиХ) у 2017. години, 13,8% младих је учествовало у неким од волонтерских активности у посљедњих 12 мјесеци.Ово је огроман напредак у односу на Национални извјештај о хуманом развоју – Везе које вежу: друштвени капитал у БиХ који је објавио УНДП, гдје је око 4,5% грађана БиХ изјавило да се бави или је радило неку врсту волонтерског рада у 2008. години.
Док 13,8% испитаника из БиХ наводи да се бави волонтерским активностима, на нивоу Европске уније (ЕУ) овај проценат је скоро дупло већи. Подаци Европског омладинског Flash Eurobarometra, истраживања спроведеног 2014. године, показују да је 25% младих из ЕУ било укључено у волонтерске активности у претходних 12 мјесеци.
Волонтерски рад у БиХ није нов концепт, има дубоке културне коријене. Међутим, стратешки и структурирани приступ волонтеризму тек треба да се развије, укључујући национални оквир са чврстим законским и институционалним смјерницама.
Не постоји Државни закон о волонтирању који даје дефиницију волонтирања, а Закон о волонтирању РС, Закон о волонтирању ФБиХ и Закон о волонтирању Брчко дистрикт БиХ дефинишу волонтирање као: организирану активност у интересу и заједничкој добробити РС/ФБиХ која доприноси побољшању квалитета живота, активном учешћу грађана и развоју хуманијег и равноправнијег демократског друштва.