Волонтерство има дугу историју у БиХ повезану са снажном солидарности заједнице. Чланови породице и комшије подржавали су оне који су били у потреби (нпр. да организују велике друштвене догађаје као што су венчања или сахране). Овај укоријењени обичај назива се „моба“ и био је посебно уобичајен у руралним подручјима. Традиционално, вјерске институције су такође подстицале волонтерство. Четири основне религије заступљене у БиХ (ислам, православље, католичанство и јудаизам) чиниле су „основу за одређене друштвене норме као што су узајамна помоћ и добровољни рад за добробит шире заједнице“, а посебно организована помоћ најугроженијима. Ова традиција се наставља и данас, уз волонтерске активности које организира широк спектар организација цивилног друштва.

Након Другог свјетског рата, у новооснованој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, вјерске групе су изгубиле свој значај, а волонтерство је надзирала држава. Међутим, и даље су постојале прилике за волонтерство у заједници, посебно за младе, иако су биле законски непризнате. Државни органи су организовали и контролисали неплаћени рад преко неколико владиних удружења, на примјер, Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРЊ). Рад је организован на више нивоа државне управе. Дјеца и млади су учествовали углавном у еколошким активностима кроз обавезне школске програме; чланови Уније социјалистичке омладине (ССО) учествовали су у популарним омладинским радним акцијама, које су подржавале велике друштвене радове који су укључивали изградњу и реконструкцију. Учешће младих се сматрало веома позитивним, иако је већину такозваног „волонтерског“ рада организовала централна влада, а недостајало му је социјално или демократско учешће или власништво заједнице. Разумљиво је да се од тог времена на волонтерство гледа као на реактивно, а не проактивно, што дијелом објашњава зашто је волонтерски сектор у БиХ недовољно неразвијен. Након сукоба из 1990-их и током успјешне имплементације Дејтонског мировног споразума, развој цивилног друштва и волонтеризам фокусирани су на хуманитарну помоћ за обнову и развој. Будући да локалне и ентитетске власти у БиХ имају ограничене ресурсе за пружање социјалних услуга користећи постојећу инфраструктуру, невладин и волонтерски сектор преузели су главну улогу у социјалним услугама и активностима развоја заједнице.

Од 1995. године након завршетка сукоба у БиХ, заједно са процесима развоја цивилног друштва и демократизације, волонтирање је постало популарније, посебно међу младима. Према Социо-економској перцепцији младих у БиХ коју је објавио Програм Уједињених нација за развој БиХ (УНДП БиХ) у 2017. години, 13,8% младих је учествовало у неким од волонтерских активности у посљедњих 12 мјесеци. Ово је огроман напредак у односу на Национални извјештај о хуманом развоју – Везе које вежу: друштвени капитал у БиХ који је објавио УНДП, гдје је око 4,5% грађана БиХ изјавило да се бави или је радило неку врсту волонтерског рада у 2008. години.

Док 13,8% испитаника из БиХ наводи да се бави волонтерским активностима, на нивоу Европске уније (ЕУ) овај проценат је скоро дупло већи. Подаци Европског омладинског Flash Eurobarometra , истраживања спроведеног 2014. године, показују да је 25% младих из ЕУ било укључено у волонтерске активности у претходних 12 мјесеци.

Волонтерски рад у БиХ није нов концепт, има дубоке културне коријене.  Међутим, стратешки и структурирани приступ волонтеризму тек треба да се развије, укључујући национални оквир са чврстим законским и институционалним смјерницама.

Не постоји Државни закон о волонтирању који даје дефиницију волонтирања, а Закон о волонтирању РС и Закон о волонтирању ФБиХ дефинишу волонтирање као: организирану активност у интересу и заједничкој добробити РС/ФБиХ која доприноси побољшању квалитета живота, активном учешћу грађана и развоју хуманијег и равноправнијег демократског друштва.

ОПИС ОМЛАДИНСКИХ ПОЛИТИКА