БиХ је класификована као земља са вишим средњим дохотком. Као бивша република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, БиХ је наслиједила потпуно артикулиран модеран систем образовања, здравствене заштите, социјалног осигурања и социјалне помоћи. Иако су основне структуре система остале на снази и данас, узастопни утицај сукоба из 1990-их, економске транзиције, екстерног економског шока, политике штедње, ниског раста и растуће неједнакости учинили су многе дијелове система неспособнима да обезбиједе квалитет брига и једнакост приступа коју траже грађани.

Одстојећи систем социјалне помоћи ствара неједнакост међу својим клијентима на основу мјеста становања (територијална неједнакост) и социјалне категорије којој корисник припада (статусна неједнакост).

Свеукупно гледано, систем социјалне помоћи у БиХ не успијева допријети до многих најугроженијих и спријечити их да падну у сиромаштво.

Са 9,2 одсто БДП-а, издаци за здравствену заштиту у БиХ су највећи у регији, али имају ниже здравствене резултате, мање медицинског особља и број болничких кревета у поређењу са сусједним земљама. Ово је дијелом резултат децентрализиране администрације која подразумијева значајно дуплицирање и омета координацију.

Главни трендови у здравственом стању младих

Када је у питању стил живота младих у БиХ, чини се да је 2014. године Министарство образовања, науке и младих Кантона Сарајево, у сарадњи са Удружење XY, издало наставни план и програм под називом „ Здрави стилови живота“, који је намијењен ученицима основне школе, које треба да помогну младима да имају квалитетнији живот и да науче шта је квалитетан живот. Према истраживању Удружења XY које је проведено прије креирања наставног плана и програма, млади у БиХ уживају у куповини (њих 33,9 одсто каже да иду у куповину барем једном седмично, иако половина никада није куповала преко интернета), а 39 одсто младих вјерују да је ношење брендиране одјеће важно или веома важно. Здрава исхрана је важна или веома важна за 84,5 одсто младих, док само 1,2 одсто њих каже да уопште није важна. Од свега 16,7 одсто младих који кажу да имају више новца за личне потребе у односу на остале младе у БиХ, упитно је колико себи могу приуштити здраву храну и брендирану одјећу. Ипак, 81 одсто испитаника каже да им је важно или веома важно изгледати добро (48,5 одсто њих каже да је задовољно начином на који изгледају, а 27,2 одсто је веома задовољно).

51 одсто младих каже да никада не пије алкохол, а 96 одсто никада није користило лаке дроге. Такођер, 66,6 одсто младих каже да не пуши и никада није пушило. С друге стране, њих 20,3 одсто сваки дан пуши цигарете.

Када је ријеч о сексуалном и репродуктивном здрављу, најчешћа доб за први полни однос је 17-18 година, а 42 одсто младих каже да по правилу користи методе контроле рађања. Међутим, 15,5 одсто младих није било угодно да разговарају о овој теми.

71,6 одсто испитаника оцјењује своје здравље као врло добро или одлично. Генерално, може се рећи да су млади људи свјесни важности здравих стилова живота и настоје свој живот што више заснивати на тим основама.

У том контексту, 66,3 одсто младих каже да је бављење спортом важно или веома важно, иако се 49 одсто младих бави спортом ријетко или никад. Будући да бављење спортом има значајан комерцијални аспект (захтијева посебну опрему, чланарину у спортским клубовима или кориштење спортских објеката), може се рећи да бисе млади људи вољели бавити спортом и сматрају да је то веома важно, али не могу то приуштити. Њих 40,8 одсто каже да су забринути због сиромаштва у друштву, што омогућава да се то идентификује као проблем који утиче на њихов живот. Наравно, одстоје неке спортске активности које не захтијевају значајна финансијска улагања младих, али већина спортских клубова су комерцијални.

Главни концепти

БиХ је наслиједила систем социјалног осигурања (здравствено, старосно пензијско осигурање, осигурање од незапослености и инвалидности и у РС-у дјечија заштита) у којем је право везано за запошљавање и на основу уплаћених доприноса. Покриће је једноставно за свакога ко је формално запослен заједно са својим издржаваним лицима. Послодавац одбија допринос за здравствено осигурање запосленог као сталан одстотак основне плате који не може бити нижи од минималне зараде, без минималног или максималног нивоа, од његове или њене зараде и уплаћује га директно у одговарајући фонд осигурања у мјесто пребивалишта запосленог.

С обзиром на то да грађани БиХ могу живјети у једном ентитету, а радити у другом, битна је повезаност мјеста становања, плаћања и лијечења. Доприноси за здравствено осигурање које послодавци одбијају од плата својих запослених теку у фонд у мјесту пребивалишта запосленог и нису преносиви. Од грађана у Федерацији Босне и Херцеговине се очекује да ће планирану његу добити преко ентитета или кантона у којем имају пребивалиште, док се по закону хитна медицинска помоћ пружа у најближој одговарајућој установи без обзира на покривеност осигурања. Пацијенти се могу упутити негдје другдје на специјалистички третман, а плаћања се преносе између одговарајућих фондова и установа за његу.

Свако регистровано лице добија здравствену књижицу и мора се побринути да се на њу редовно (мјесечно или тромјесечно) овјерава да доказује да је доприносе уплатио он или у њихово име. Папирне књижице постепено се замјењују паметним картицама, али принцип остаје исти.

Док је основни принцип здравственог система заснованог на осигурању да се њега пружа онима који имају осигурање, Устав БиХ слиједи Европску конвенцију о људским правима. БиХ је 2008. године ратификацијом Европске социјалне повеље прихватила обавезу да неосигураним особама омогући приступ неопходној здравственој заштити. Према Повељи, странке су дужне „да осигурају да се свакој особи која нема адекватна средства и која није у могућности обезбиједити таква средства ни властитим напорима ни из других извора, посебно бенефицијама у оквиру шеме социјалног осигурања, одобри одговарајућу помоћ а, у случају болести, његу која је неопходна због његовог стања.“ Међутим, у пракси, многим људима недостаје адекватна покривеност. Тренутне процјене говоре да је само 78 одсто становништва РС и 86 одсто становништва ФБиХ покривен здравственим осигурањем. Ова процјена се креће од ниских 64 одсто у Кантону 10 до високих 96 одсто у Сарајевском и Западнохерцеговачком кантону. Поред варијације у нивои покривености по ентитетима, ниво просјечне потрошње по становнику увелике варира по кантонима Федерације Босне и Херцеговине. Стопа у Кантону Сарајево, на примјер, је скоро дупло виша него у Средњобосанском кантону. Осим запослених у предузећима која су у финансијским потешкоћама (укључујући многа државна предузећа и болнице) и која не плаћају законски прописане доприносе за здравствено осигурање, недостатак покрића најчешће погађа појединце ван формалне економије који су рањиви према једној или више димензија.

Иако особе без здравственог осигурања имају право на лијечење, мање је вјероватно да ће они и њихови издржавани чланови породице тражити превентивну његу и одлагати рјешавање здравствених проблема док не постану акутнији, а самим тим и тежи и скупи за лијечење. Док се хитна помоћ пружа за оне без осигурања, упркос неодстојању гаранције “адекватне помоћи”, угрожени појединци можда нису свјесни свог права на његу и може им бити тешко или немогуће добити његу.

ОПИС ОМЛАДИНСКИХ ПОЛИТИКА