Главни изазови социјалној инклузији

Према „Извјештају о социјалној инклузији за 2021.годину“ стопа запослености у БиХ према Анкети о радној снази, износила је 39,6% и у благом је паду у односу на прошлу годину када је износила 40,1%. Поред тога што се стопа запослености смањила, јаз у стопи запослености међу споловима се повећао. Код мушкараца стопа запослености је повећана са 50,9% на 51,1%, док се стопа запослености код жена смањила са 29,9% на 28,7%. Стопа незапослености младих у доби од 15 до 24 године, за 2021.годину износила је 36,6% и већа је за 2,8% у односу на 2019. годину, када је износила 33,8%, а мања за 2,2% у односу на 2018.годину када је износила 38,8%.

У марту 2020. године, као посљедица пандемије, затворене су школе широм БиХ, а институције задужене за образовање у БиХ покренуле су е-учење. Доступни подаци према Националном извјештају о развоју људских ресурса за 2020. годину; Социјална инклузија у БиХ показују да је 99% дјеце и младих који похађају основно, средње и терцијарно образовање имало приступ платформама за е-учење. У међувремену, дјеца и млади изван образовног система и без адекватног приступа информационо-комуникационим технологијама и интернету били су лишени могућности е-учења. У смислу социјалне искључености, Роми су категорија становништва која је највише погођена овим проблемом, што је потврђено бројним истраживањима. Ромска дјеца су непропорционално погођена, а представљају најмање 6% дјеце која немају приступ Информационо-комуникационом систему и Интернету.

Према Извјештају, особе с инвалидитетом су најрањивија, искључена и маргинализована група у БиХ. Тешкоће и препреке са којима се ова популација свакодневно сусреће варирају од остваривања основних животних потреба до права на кретање, образовање и рад. То је популација која је најтеже поднијела посљедице пандемије по питању приступа образовном систему.

Социјална инклузија дјеце из рањивих категорија у средњем образовању представља изазов за БиХ. Истраживање вишеструких индикатора које је провео УНИЦЕФ 2010. и 2011. године (МИЦС) показало је да 92% средњошколске дјеце похађа средњу школу како у ФБиХ тако и у РС. Дошло је до повећања броја уписа дјеце из руралних подручја у средњу школу, али је дошло до смањења броја уписа у преласку из основне у средњу школу. Истраживање као разлоге наводи сљедеће: недостатак мотивације, недостатак родитељске подршке, потреба за послом, пресељење у другу државу и недостатак превоза међу најважнијим су разлозима напуштања школовања према Националном извјештају о развоју људских ресурса за 2020. годину.

Према Индексу социјалне искључености, 49,4% становништва у БиХ је по неком основу социјално искључено, што значи да је БиХ рангирана трећа од сусједних земаља за које је рађена процјена.

Дефиниције и концепти

Аутори могу назначити било које дефиниције, концепте или специфичну терминологију која се односи на друштвену инклузију младих, која обухвата карактеристична разумијевања и аспекте ситуације у земљи и олакшава разумијевање њених главних карактеристика вањском читаоцу.

На нивоу државе не постоји усаглашена дефиниција социјалне инклузије. Постојеће законодавство које покрива област социјалне инклузије у суштини полази од дефиниције Вијећа Европе, која покрива три кључна појма:

Савјет Европе: Социјална искљученост је „процес у којем су одређени појединци гурнути на руб друштва и онемогућени да учествују у друштвеним односима и развоју у пуном обиму својих капацитета због свог сиромаштва, или недостатка основних компетенција и могућности цјеложивотног учења, односно као резултат дискриминације. Појединци и/или групе становништва су на тај начин удаљени од радних мјеста, прихода и могућности образовања и усавршавања и спријечени да се придруже и учествују у друштвеним мрежама и активностима заједнице. Искључени појединци и/или групе имају мали и неадекватан приступ институцијама, властима и процесима доношења одлука” (Савјет ЕУ, 2004: 8).

Социјална инклузија је процес који осигурава да они који су у ризику од сиромаштва и социјалне искључености добију могућности и ресурсе потребне да у потпуности учествују у економском, друштвеном и културном животу и да уживају у животном стандарду и благостању који се сматрају нормалним у друштву у којем живе. Социјална укљученост осигурава веће учешће грађана у доношењу одлука које утичу на њихове животе и приступ њиховим основним правима” (Савјет ЕУ, 2004: 8).

Сиромашни појединци или породице су они чији су ресурси (имовина, новчани приходи и услуге из јавних и приватних извора) толико неадекватни да их онемогућују да имају минимално прихватљив начин живота у држави чланици у којој живе (Савјет ЕУ, 1975.).

ОПИС ОМЛАДИНСКИХ ПОЛИТИКА