Историјски развој
Волонтерство има дугу хисторију у Босни и Херцеговини (БиХ), повезано са снажном солидарношћу заједнице. Чланови породице и сусједи подржавали су оне којима је потребна помоћ (нпр. за организовање великих друштвених догађаја као што су вјенчања или сахране). Овај добро укоријењени обичај назива се „моба“ и био је посебно уобичајен у руралним подручјима. Традиционално, вјерске институције су такође охрабривале волонтеризам. Четири примарне религије заступљене у БиХ (ислам, православље, католичанство и јудаизам) чиниле су „основу за одређене друштвене норме као што су узајамна помоћ и волонтерски рад за добробит шире заједнице„, те су организовале помоћ најугроженијима. Ова традиција се наставља и данас, са волонтерским активностима које организира широк спектар организација цивилног друштва.
Након Другог свјетског рата, у новооснованој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, вјерске групе су изгубиле своју улогу за подршку волонтирању којим је управљала држава. Међутим, могућности волонтирања у заједници и даље су постојале, посебно за младе, иако нису биле законски признате. Државне власти су организовале и контролисале неплаћени рад кроз неколико владиних удружења, на примјер, Социјалистички савез радних људи Југославије (ССРЊ). Рад је био организован на више нивоа државне управе. Дјеца и млади су учествовали углавном у еколошким активностима кроз обавезне школске програме; чланови Савеза социјалистичке омладине (ССО) учествовали су у популарним Омладинским радним акцијама, које су подржавале велике радове у заједници који су укључивали изградњу и реконструкцију. Учешће младих је виђено као врло позитивно, иако је већина такозваног „волонтерског“ рада била организована од стране централне владе и недостајала му је друштвена или демократска укљученост или власништво заједнице. Разумљиво, од тог времена, волонтеризам је виђен као реактиван, а не проактиван, што, дјелимично, објашњава зашто је волонтерски сектор у БиХ недовољно развијен. Након сукоба 1990-их и током успјешне имплементације Дејтонског мировног споразума, развој цивилног друштва и волонтеризам фокусирани су на хуманитарну помоћ за обнову и развој. Будући да локалне и ентитетске власти у БиХ имају ограничене ресурсе за пружање социјалних услуга користећи постојећу инфраструктуру, невладин и волонтерски сектор преузели су главну улогу у социјалним услугама и активностима развоја заједнице.
Од 1995. године након завршетка сукоба у БиХ, а заједно са процесима развоја цивилног друштва и демократизације, волонтирање је постало све популарније, посебно међу младима. Према Социо-економској перцепцији младих у БиХ коју је објавио Програм Уједињених нација за развој БиХ (УНДП БиХ) у 2017. години, 13,8% младих је учествовало у неким од волонтерских активности у посљедњих 12 мјесеци. Ово је огроман напредак у односу на Nacionalni izvještaj o ljudskom razvoju – The Ties That Bind: Social Capital in BiH који је објавио УНДП, гдје је око 4,5% грађана БиХ изјавило да су радили или раде неку врсту волонтерског рада у 2008. години.
Главни концепти
У БиХ, волонтерски рад није нови концепт, има дубоке културне коријене. Међутим, стратешки и структурирани приступ волонтеризму тек треба развити, укључујући национални оквир са снажним правним и институционалним смјерницама.
Не постоји национални закон о волонтирању који даје дефиницију волонтерства, а Закон о волонтирању у РС и Закон о волонтирању у ФБиХ дефинишу волонтирање као: организовану активност у интересу и заједничкој добробити РС/ФБиХ која доприноси побољшању квалитета живота, активном учешћу грађана и развоју хуманијег и равноправнијег демократског друштва.
Народна скупштина РС усвојила је Закон о волонтирању 2008. године („Службени гласник РС“, бр. 73/08). Народна скупштина РС је 2013. године усвојила нови Закон о волонтирању (измијењено је преко 50% претходног закона – Службени гласник РС, број 89/13) који се сматра најфлексибилнијим и најадекватнијим законом о волонтирању у балканској регији. Нови закон је израђен како би одговорио на многе недостатке који су идентифицирани као препреке адекватној проведби закона.
Закон обухвата основне дефиниције које се односе на волонтирање, услове за волонтирање, принципе за организацију волонтирања, услове за уговор о волонтирању, права и обавезе волонтера и организатора волонтирања, признавање, подршку и развој волонтирања и казнене одредбе за могуће ситуације кршења закона.
Термини „волонтер“ и „волонтирање“ користе се само овим законом, али још увијек постоје различита разумијевања шта је волонтерство или волонтирање. То је посљедица претходних закона о раду (на свим државним нивоима у земљи) који су такође користили овај термин за неплаћено стажирање. Садашњи Закон о раду више не користи овај термин, међутим Закон о волонтирању дефинише случајеве који се не могу дефинишети као волонтирање:
- практичан рад и стручно усавршавање без уговора о раду (неплаћена пракса, дефинисана Законом о раду),
- Обављање услуга или активности које је особа дужна пружити другој особи,
- Извршење судова и других одлука надлежних органа,
- Обављање услуга или активности уобичајених у обитељским, пријатељским и сусједским односима,
- Обављање услуга или активности које се односе на донацију имовине и новца или пружање имовине за кориштење бесплатно.
Закон дефинише волонтирање као организовану активност у интересу и заједничкој добробити РС која доприноси побољшању квалитета живота, активном учешћу грађана и развоју хуманијег и равноправнијег демократског друштва. Ипак, Закон наглашава три крајње карактеристике волонтирања као активности:
- Ради се слободном вољом и на добровољној основи,
- Пружа помоћ другој особи, или је за заједничку корист и интерес,
- Није мотивисано стицањем финансијских користи или било које друге материјалистичке користи.
Према Закону, волонтер може бити било која особа, домаћа или страна, старија од 15 година. Стога, Закон обухвата волонтирање младих (млади у доби од 15 до 30 година), чак и то није експлицитно дефинише као такво. Међутим, постоје и строги принципи који дефинишу који услови требају бити испуњени да би се малољетници укључили као волонтери (у доби од 15 до 18 година).
Што се тиче временског оквира волонтирања, Закон дефинише да волонтер може бити ангажован максимално 30 радних сати седмично.
Организатори волонтирања могу бити било која правна особа регистрована као удружење или фондација грађана, било које републичко или локално тијело самоуправе, јавна установа, приватна установа која ради у области здравства и образовања и било која вјерска заједница. Осим тога, Закон је такође препознао трендове у развијеним земљама као што је корпоративно волонтирање, те стога такође дефинише који услови требају бити испуњени да би се профитабилне компаније ангажовале као организатори волонтирања.
Закон је препознао важност успостављања ефикасних механизама промоције и размјене информација, развоја ресурса, умрежавања и координације у области волонтирања. Стога, Закон дефинише локалне волонтерске службе као структуре са улогом информирања и повезивања грађана заинтересираних за волонтирање са адекватном волонтерском активношћу или организатором волонтирања. Ове структуре могу бити успостављене само унутар непрофитне правне особе, а она пружа своје услуге бесплатно.
Волонтерски уговор није обавезан писани облик који дефинише уговорна права и обавезе између волонтера и организатора волонтирања. Међутим, обавезан је када су корисници волонтерских активности они који су препознати као дио угрожених група грађана (дјеца, особе са физичким инвалидитетом, особе са менталним потешкоћама, старије особе, медицински пацијенти и особе које су потпуно или дјеломично изгубиле радну способност). Такође, уговор о волонтерству је обавезан када организатори волонтирања ангажују малољетнике као волонтере.
Како је Закон о волонтирању у ФБиХ сличан Закону о волонтирању у РС, само ће бити истакнуте разлике између ова два закона.
Закон о волонтирању у ФБиХ усвојен је 2012. године.
Закон обухвата основне дефиниције везане за волонтирање: услови за волонтирање, принципи за организовање волонтирања, мјере подршке волонтирању, уговор о волонтирању, права и обавезе волонтера и организатора волонтирања, услове за склапање уговора о волонтирању, вођење евиденције о волонтирању, извјештавање о волонтирању, кориштење волонтерске исказнице, издавање потврдног писма о волонтирању, административна контрола проведбе Закона и казнене одредбе о могућим кршењима закона.
Разлике између закона о волонтирању у ФБиХ и РС:
- Вјерске заједнице, приватне институције које дјелују у области здравства и образовања и профитабилни сектор (корпоративно волонтирање) нису дефинисани као организатори волонтирања према Закону ФБиХ.
- Закон у ФБиХ дефинише да је „дугорочно волонтирање“ континуирана волонтерска активност дужа од 240 сати у периоду од најмање три мјесеца. Ова врста волонтирања је препозната као службено радно искуство које се доказује писмом потврде које је издало Министарство правде као административно контролно тијело, након завршетка волонтерске активности. Стога је Законом у ФБиХ дефинисано да је сваки организатор дугорочног волонтирања дужан да добије акредитацију за обављање дугорочног волонтирања која важи на период од пет година и коју издаје Министарство.
- Закон у ФБиХ дефинише волонтерску исказницу као лични документ волонтера који се баве само дугорочним волонтерским активностима. Писмо потврде о волонтирању није обавезан документ, а издаје се на захтјев волонтера за било коју врсту волонтирања (краткорочно или дугорочно).
- Закон у ФБиХ дефинише да су организатори волонтирања дужни поднијети годишњи извјештај о волонтирању Министарству правде.
- Закон о волонтерству дефинише уговор о волонтерству као обавезан у свим ситуацијама, а организатори волонтирања су дужни доставити копију сваког уговора о волонтерству Министарству правде ФБиХ (само у случају дугорочног волонтирања).
- Закон у ФБиХ дефинише само награду за волонтирање и признавање дугорочног волонтирања као радно искуство и механизам за признавање, подршку и развој волонтирања.
БД Закон о волонтирању је усвојен 2018. године.